Прочитајте разговор са господином Љубом Јурчићем, професором Економског факултета у Загребу и предсједником Хрватског друштва економиста вођен током конференције „Економија у медијима – медији о економији“ коју је организовао Центар за истраживања и студије ГЕА.

Поштовани господине Јурчићу, као предсједник Хрватског друштва економиста и професор Економског факултета у Загребу, како видите данашњу позицију хрватске и регионалне економије у међународном контексту?

Бит сваке економије је да организира ресурсе на свом територију на којем је суверена а читава држава опет постоји због људи. Они морају бити запослени да би остварили свој стандард и добили плаћу. Плаћа је битна јер људи кад имају плаће купују робе, то креира тражњу и на тај начин се повећава производња. Исто тако повећавају се и порезни приходи што заправо рјешава и јавни дуг. Значи, суштина економије је да људи буду запослени и имају плаће. И Америка, која је најлибералнија држава, њој је у првом плану да држи високу запосленост, односно ниску незапосленост. Кад има високу запосленост ријешила је и високу производњу, ријешила је прорачунске приходе али и социјалу јер они који примају плаће не примају социјалу. Значи то је тај први циљ.

Други циљ је производња. Производња се сама по себи може подизати технологијом, организацијом, различитим подстицајима мада су плаће, кроз повећану потражњу, најбољи потицај подузетнику с тим да код нових производа и нових технологија држава мора имати тај сустав који ће омогућити људима инфраструктуру, знање, институције да се створи нови производ и покрене нова производња. Примјерице, то су вам сад у Еуропи и у свијету обновљиви извори енергије. Ниједан приватник не би био у стању да то сам произведе да држава није организирала школовање, институције, инфраструктуру. Значи данашња улога суверених држава је стварање нових технологија, отварање нових сектора, нове производње, итд. Међутим, за мале и средње државе поготово као што су Хрватска или Босна и Херцеговина, које немају конвертибилну валуту, (иако БиХ има конвертибилну валуту барем у називу) оне онда морају форсирати извоз. Велика земља и не мора форсирати извоз јер је сама себи довољна, али мала земља, још ако нема конвертибилну валуту, осуђена је на увоз а увоз увијек мора платити страном валутом коју може добити једино од извоза. Значи зато је извоз битан да може платити увоз јер ако не плати увоз онда има вањски дуг. Вањски дуг и није толико битан за ове велике земље и земље које имају конвертибилне валуте, али за мале земље вањски дуг је битнији него унутрашњи, односно јавни дуг.

Када говоримо о позицији хрватске и регионалне економије треба имати у виду да су се десиле промјене у структури свјетског господарства. Свијет данас производи око 58 000 милијарди еура, Европа и Америка су ту и даље највећи али је видљиво учешће Кине у укупној структури, посебно у посљедњих 15 –так година гдје је Кина са 3% скочила до данашњих 13,30%. Мијења се структура свјетског производа. Ако говоримо о кризи, Кина уопште није осјетила кризу, видљиво је да је имала снажан раст а заправо ни свијет по реалној производњи није био у кризи, него само када су цијене извозних производа пале онда је укупна вриједност која се добије као количина пута цијена била мања. Ако посматрамо регионални оквир онда видимо да Хрватска није изашла из кризе до данашњих дана. Ако с друге стране погледамо неке транзицијске земље које су ушле у Европску унију, њихов БДП је просјеку данас 10% изнад 2009. године док је у Хрватској мањи за неких 12% у односу на исти период. Када је у питању БиХ, она је 2013. године дошла на ниво из 2008. године према подацима World Economic Outlook-а који објављује ММФ.

Уколико узмемо БДП per capita као други показатељ, видимо да је он најнижи у БиХ и Македонији од 3.500 до 3.900 еура док је на нивоу ЕУ он износио 27.400 еура. Слично је и када је незапосленост у питању, на нивоу ЕУ незапосленост је у просјеку била нешто испод 9% док је у БиХ и Македонији преко 27% према подацима ИЛО-а (Међународне организације рада). Још један важан показатељ су плаће о којима сам већ говорио на почетку. Ако погледамо просјек у ЕУ онда се он креће око 1.500 еура нето, у Хрватској је више него дупло мањи док је најнижа плаћа у БиХ и Македонији, у просјеку тек нешто изнад 400 еура.

Међутим, свјетска криза није изговор за овакво стање. Изговор је заправо властити сустав, прије свега политички и економски сустав. Да свијет може расти показују азијске земље у развоју које су у односу на 2008. годину расле и преко 100%.

Која су онда рјешења?

Рјешење није да се враћамо истим путем назад. Тржиште је најбољи алокатор ресурса ако постоје савршени увјети, али ако не постоје савршени увјети држава мора реагирати. Када говоримо о Хрватској ја видим пет елемената гдје се није добро реагирало и који су довели до ове ситуације. Прво је била приватизација, приватизацијом нису нађени подузетници који би покренули производњу већ су то, уз часне изнимке, углавном били рентијери или шпекуланти који су куповали имовину да би је касније скупље продали. Друго је био течај, Хрватска је 1994. године прецијенила течај куне у односу на њемачку марку за 20-30% чиме су поскупили хрватску робу а појефтинили увозну робу и онда је тако увоз замијенио извоз. Трећи је био девизна клаузула што је злочин према свим домаћим економијама јер се на тај начин губи важна полуга монетарне политике. Четврто је други мировински ступ гдје се сваке године извуче око 5 милијарди куна и коначно, као пето, је погрешна структура инвестиција, превише се инвестирало у инфраструктуру, аутоцесте и слично а премало у погоне који генеришу радна мјеста.

Опет понављам, рјешење није да се враћамо на почетак. Рјешење се мора тражити у складу са актуелним специфичностима, каква је данас ситуација и структура домаће економије, какво је окружење и тек онда треба тражити најбоља рјешења и политике, али опет користећи досеге струке а не тражећи чаробна рјешења и да ће се све једним потезом ријешити. Оно што је проблем у свим нашим земљама је што нисмо изградили државне институције. Ми немамо институте који прате било који дио душтвеног и економског живота на професионалан начин да буду потпора влади, да кажу шта је извор проблема и која су потенцијална рјешења а да политика онда бира између потенцијалних рјешења. Исто тако, недостаје потпора подузетницима да знају шта се догађа и у нашим земљама и у свијету у поједином сектору. Које су технологије, која је структура тржишта. То све развијене земље имају и то није видљиво на први поглед иако они одраде и до 80% развоја производа и наступа на тржишту. Рецимо ако узмете Ипхоне, Стеве Јобс је то сложио у једну цјелину али сви битни елементи, њих 6-7 су претходно развиле америчке државне институције за потребе свемирске, војне индустрије и тако даље, Стеве Јобс је онда то само сложио у одличан цонсумер продуцт.

Ако говоримо о високој незапослености као кључном проблему националних економија и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, које је то предуслове потребно осигурати како би се смањила незапосленост и повећао удио радно активног становништва?

Системски је потребно интервенирати. Повећање запослености може доћи из потражње за радом а потражња за радом се може јавити само ако дође до потражње за производима. Ако се створи политика потражње за производина који се раде у нашим земљама, онда ће се појавити потражња за производњом и за производним факторима а један од производних фактора је и рад. Значи, давања потицаја по запосленом и сличне стимулације могу дати само краткорочне ефекте. Ви на тај начин не подстичете производњу већ само смањујете њене трошкове и краткорочно поправљате статистику. Дакле, основни циљ треба да буде повећање потражње. Она може доћи повећањем из извоза и повећањем тражње са домаћег терена. Важно је овдје да повећање тражње на домаћем тржишту буде задовољено што је могуће више из домаће производње. За ону разлику која не може бити задовољена из домаће производње потребно је развити политику повећања извоза тако да компензира настали јаз. Извозне земље као што су Америка, Енглеска или Њемачка, могу без страха повећати домаћу потражњу јер је удио увоза свега 10% или 15%. Мале земље као наше морају на то посебно обратити пажњу. Примјерице, ја сам у Хрватској предлагао да се повећање тражње не ствара изградњом нових капацитета већ да се милијарда куна годишње подијели умировљеницима да могу 5 дана отићи у хрватски хотел. На тај начин можеш сачувати 30.000 људи који су ван сезоне остали без посла. Други примјер, који раде Словаци, Чеси и неке друге земље, је дио потрошње који држава може давати у боновима искључиво за домаће подузетнике. Нпр. бонови за обртнике, бон од 200 куна може добити свака старија особа да користи услуге фризера, водоинсталатер или слично тако да имате различите стимулансе гдје можете потакнути активности у постојећим капацитетиа и гдје немате проблем са неким инвестицијама и одвајањем дохотка за инвестиције јер ти капацитети већ постоје. То је дакле једно, друго је да мале земље морају „газити“ извоз.

Када смо већ код извоза, на који начин повећати извоз када имамо слабу конкурентност, лошу квалификациону структуру радне снаге и ниску продуктивност?

Продуктивност рада доминантно одређује технологија, менаџмент па тек онда радна снага. Значи наш радник овдје у Босни и Херцеговини (ја сам Херцеговац па зато кажем наш) који нема посао или ради овдје за 500 КМ када оде у Словенију или Њемачку исти тај радник ради за 1.500 еура. Значи да продуктивност зависи од организације и сустава у којем ради. Радници су код нас жртва неспособног микро и макро манагемента. Ако донесете нову технологију у БиХ и имате добар манагемент имаћете високу продуктивност рада. Ви већ имате такве примјере у Херцеговини колико ја знам. На сто радника вама су довољна 3 или 4 инжињера, остало може бити и приучена радна снага. Тако да, ово инсистирање на образованој радној снази је једним дијелом у реду али и у већем дијелу и није у реду јер вама сустав не омогућује остале компоненте да се упосле такви радници. Оно што сам већ рекао, ми смо жртве економског сустава који није изграђен и економске политике која је погрешна. Поред макро нивоа, нама недостаје и микро манагемент у подузећима а то је резултат погрешне приватизације јер за манагере нисмо добили подузетнике већ рентијере и шпекуланте.

Како подстаћи улагање у нове технологије без улагања у истраживање и развој?

У нашим земљама то је само мантра јер у овом окружењу то нема смисла. Рецимо, парни строј је био познат још у Александрији прије Исуса Криста али се није могао употребљавати јер није било окружења све до 1700 и 1800 када је парни строј био користан. Значи, ви можете донијети напредну технологију која одбацује 20.000 еура по запосленом, данас су технологије добављиве, нико вам то не брани купити. То има Јапан, Америка, Њемачка. У основи, само оне технологије које одбацују више од 20.000 еура, то оне ником не дају јер је то њихова компаративна предност. Проблем је међутим структура друштва и структуре економије што се то овдје не може експлоатирати на ефикасан начин. Проблем је у економском и друштвеном окружењу.

Моја идеја је да и ЕУ треба промијенити приступ. Будући да Босна и Херцеговина приступа ЕУ, ако Европа стварно жели да развије овај простор онда треба промијенити приступ. Примјера ради, за 100-200 дијелова од укупно 15.000 дијелова који се раде за аутомобилску индустрију, може да се пренесе технологија, обуче се људи и та организације се пресели у БиХ. Ви тако можете радити пар погона са по 200 људи што ће за Европу у аутомобилској индустрији бити ништа а овдје ће се створити одлични услови. Може се на тај начин развити услови у неких 50-60 различитих сектора гдје се не мора нужно радити финални производ, могуће је и да се ради само склапање али то је битно другачији приступ у односу на финанцијски приступ који је сада актуелан а којим се не може подигнути Балкан. Може се подићи само производним приступом, и то тако да се направи листа производа који се овдје могу радити и да се онда дају субвениције, не нужно Босни и Херцеговини него европским фирмама које су пренијеле своју технологију у БиХ. Производни приступ значи не давати новац. То вам је као да дате новац дјеци и пустите их на улицу па вас више није брига о њима. Ја сам радије за то да се новцем из Европе финансира један балкански институт или Соутх-Еаст Еуропеан Институт, да назив буде свима прихватљив и да се онда уради регионална анализа и идентификација ресурса те како се ти ресурси могу оптимално искористити и са којим производима. Овако су подузетници препуштени сами себи

Може ли се Босна и Херцеговина озбиљније економски развијати без ријешеног политичког питања и трајног друштвеног уређења?

Политика у БиХ, колико је видим, већ дуго иде на те емоције. Мој је приступ да је човјек који има сигуран посао и пристојну плаћу много толерантнији. Наравно, увијек је било и биће екстрема али екстемима се бави полиција. Овдје свакако треба изграђивати савремени демократски сустав али истовремено се мора изграђивати и економски сустав у којем неће бити важно да ли сте ви Србин, Хрват или Муслиман, већ ће бити окренут отварању нових погона и запошљавању. Људи када почну ићи на посао и примати плаће, више ће им бити стало до тога да сачувају посао умјесто да се баве ко припада којој нацији. Зато мислим да и Европа мора промијенити приступ, Европа мора овдје ући са економским концептом запошљавања и производње за Европу, на тај начин би се ријешило 80% проблема. То је једини начин да се смири Балкан, јер Балкан је буре барута одувијек као мјесто гдје су се сударале цивилизације, писма, културе, итд.