У 2014. години просјечно издвајање за здравство из кућног буџета једне трочлане породице износило је око 50 КМ мјесечно, што може представљати озбиљан терет за породице испод или близу границе сиромаштва. Ово указује на одређени степен неједнакости приступа здравственој заштити међу грађанима БиХ. Растуће потребе грађана утицали су на релативно висок удио приватне потрошње у укупној потрошњи на здравство (28% у 2014.) који је двоструко изнад просјека Европске уније (14%).
Између кантона у ФБиХ постоји висок ниво неуједначености просјечне јавне потрошње на здравство по осигураном лицу (од 453 КМ до 875 КМ) с обзиром на то да се приходи од доприноса запослених „враћају“ кантону у којем су прикупљени. Може се рећи да оваквим рјешењем принцип солидарности није у примјени шире од нивоа кантона. Ако се жели постићи већи степен једнакости у јавним средствима за здравство између кантона, неопходно је да кантони или Влада ФБиХ пронађу друга средства којима би се то омогућило.
Висока зависност система од доприноса запослених није, међутим, оптимално рјешење за БиХ с обзиром на ниску стопу запослености и процес старења становништва. Међу земљама Европске уније са претежним Бизмарковим моделом можемо примијетити тренд кретања према тзв. „микс моделу“ – моделу код којег други извори финансирања осим доприноса добијају веће учешће.
Треба нагласити и да доприноси представљају релативно „регресиван“ начин за финансирање здравства (утичу на већу неједнакост) јер не опорезују друге врсте прихода које остварују углавном богатије групе становништва, као нпр. добит, дивиденда или приходи од имовине. Кад се све узме у обзир, БиХ нема много избора осим да и она крене у правцу већег ослањању на тзв. „недоприносне“ приходе.
Цијелу анализу можете преузети овдје.